Kako je represija postala srpska svakodnevnica - direktno iz iskustva onih koji je prate

Nakon što je CIVICUS Monitor Srbiju svrstao u grupu zemalja "pod represijom", razgovor sa Maja Stojanović, izvršnom direktorkom Građanskih inicijativa, ne ostavlja sumnju.

To nije teorijska procena, već dokumentovana realnost koja menja tkivo društva.

Njeni odgovori pokazuju kako se sistematsko gušenje sloboda preliva iz politike u svakodnevni strah običnih ljudi.

Od brojki do straha
 Kada se zemlja formalno na putu ka EU nađe u istoj kategoriji kao Zimbabve ili Pakistan, javna reakcija vlasti je predvidiva: "Nepravedna i pristrasna ocena." Međutim, detaljni odgovori Maje Stojanović pružaju neoboriv, iz prve ruke, dokaz da je CIVICUS-ova dijagnoza tačna. Ona ne opisuje apstraktne principe, već konkretne mehanizme kroz koje represija postaje srž državnog delovanja i osećaj u stomaku prosečnog građanina.

Dvostruki udar: Zašto protesti nisu dovoljni
 Stojanović potvrđuje da srpske vlasti koriste upravo globalno identifikovane alate: istovremeno "ometanje protesta" i "zatvaranje prostora za dijalog". Najbolji primer su protesti nakon tragedije u Novom Sadu. S jedne strane, policijske blokade i pretnje otkazima. S druge strane, potpuna blokada smislenog institucionalnog odgovora na zahteve za istragom i ostavkama. Ovaj dvostruki mehanizam služi da se iscede energija protesta i dokopa njegovog legitimiteta. Poruka je jasna: "Možete da vičete, ali ništa nećete postići, a platićete cenu." To nije samo suzbijanje nereda; to je sistematsko rušenje same pretpostavke da građansko delovanje može dovesti do promene.

Unutrašnja transformacija: Od slobode do paranoje
 Jedno od najubedljivijih svedočanstava koje Stojanović pruža tiče se psihologije građanskog sektora. Ne radi se samo o spoljašnjem pritisku, već o dubokoj unutrašnjoj promeni: rastuća auto-cenzura čak i u internim razgovorima, strah od infiltratora i fragmentacija zbog nepoverenja. Ovo je možda najopasniji efekat represije: ona se internalizuje. Kada ljudi prestanu da veruju i jedni drugima, kolektivno delovanje postaje nemoguće.

Odgovor, kako Stojanović navodi, nije predaja, već profesionalizacija: jačanje digitalne sigurnosti, "need to know" principi i solidarni fondovi. Građansko društvo postaje podzemna, ali otpornija mreža.

EU i zabluda "zabrinutosti": Šta znači delotvoran korak?
 Stojanović bez ustručavanja odbacuje dosadašnji pristup EU. Njeno rešenje nije apstraktno "usporavanje pregovora", već precizno oružje: uvođenje konkretnih indikatora o građanskim slobodama kao uslova za bilo kakav napredak, i ciljane mere prema pojedincima koji naređuju represiju. Ovo je ključna tačka: dok EU vidi "Srbiju" kao entitet, represiju sprovode konkretni ljudi (sudije, tužioci, policijski komandiri). Bez lične odgovornosti, sve izjave o zabrinutosti su prazne. Stojanović nedvosmisleno kaže: “Partnerstvo sa EU ne meri se saradnjom sa vladom, već poštovanjem sloboda”. Time direktno dovodi u pitanje osnovu celokupnog pregovaračkog procesa.

Nova solidarnost: Kada otkaz postaje politički čin
 Najoptimističniji deo razgovora otkriva kako pritisak, paradoksalno, stvara nove, dublje saveze. Kada nastavnik dobije otkaz zbog podrške protestima, pitanje građanskih sloboda prestaje da bude apstrakcija i postaje pitanje radnih prava i egzistencije. Stojanović primećuje rast saradnje sa sindikatima, profesionalnim udruženjima (advokati, novinari, lekari) i čak krugovima IT preduzetnika. Borba za nezavisnost REM-a postala je zajednička stvar akademske zajednice, umetnika i nacionalnih manjina.

Ovo nije samo "front", već stvaranje novog društvenog jezika koji povezuje različite oblike ugnjetavanja u jednu priču o zloupotrebi moći.

Rani signali pakla: Šta gledamo?
 Na pitanje o fazi u kojoj smo, Stojanović daje hladno preciznu analizu: Srbija je na prelazu iz "testiranja granica" u "selektivnu kriminalizaciju". Još nije masovna, ali je već sistematska. Ona navodi jasne indikatore tačke bez povratka ka "zatvorenom" društvu:

• Učestvovanje u mirnom protestu koje vodi dugotrajnom hapšenju.
• Zloupotreba zakona o terorizmu protiv kritičara.
• Potpuni kolaps svih institucionalnih kanala za prigovor.
• Potpuna nekažnjivost paravladinih grupa.

Ovo nisu hipotetički scenariji, već logički sled događaja koji su već u toku. CIVICUS-ova ocena nije predskazivanje budućnosti, već konstatacija sadašnjosti.

Represija kao svakodnevni osećaj
 Najsnažniji odgovor Maje Stojanović je onaj koji direktno odgovara na pitanje šta "represija" znači za običnog čoveka. Ona to svodi na jednostavnu, jezivu jednačinu: Zemlja pod represijom je ona u kojoj vaš život, posao i bezbednost zavise od dobre volje vlasti, a ne od prava i kompetencije. To znači ćutanje na poslu zbog straha od otkaza. To znači dete koje uči da se ne ističe u školi. To znači osećaj da su policija i inspekcija pretnja, a ne zaštita.

Represija, dakle, nije samo hapšenje aktivista. To je klima opšteg straha koja se postepeno spušta kao magla, prigušujući sve, od slobodne razmene mišljenja u školi do osećaja pravde.

Upravo zato, kao što Stojanović ističe, borba za "svaki preostali komadić slobodnog prostora" nije borba aktivista za sebe. To je borba za mogućnost svakog od nas da živi dostojanstveno, bez straha u stomaku. CIVICUS je samo dao ime tom osećaju. Svedočanstvo onih koji ga svakodnevno proživljavaju je dokaz da je to ime tačno.

O sagovornici:

Maja Stojanović je iskusna i etablirana liderka u nevladinom sektoru u Srbiji, sa dubokim iskustvom u radu sa mladima, vođenju organizacija i promociji ljudskih prava i evropskih vrednosti. Dugogodišnja je aktivistkinja za ljudska prava. Svoj rad u civilnom sektoru započela je u Studentskoj uniji Srbije (SUS) na nivou fakulteta, univerziteta i upravnog odbora. Nakon toga, pet godina je radila u Inicijativi mladih za ljudska prava. Od januara 2014. godine je na poziciji izvršne direktorke Građanskih inicijativa.